Zov Jamajke

Prošlo je puno vremena otkako sam poslednji put otvorio dnevnik. Trenutno mi služi kao novinarsko-detektivska knjižica u avanturi prema Karipskim ostrvima sa Hugom. Pre par nedelja smo oficijalno napustili dom i familiju El Paredona. Koji li je ovo put po redu da me kroz stomak probada potentna praznina izazvana rastankom? Očigledno je da smo zatvorili poglavlje jedne priče koja će nam sećanja večno preplavljivati snažnim osećanjima. El Paredon će uvek biti tu gde jeste, međutim, danas nas svaki novi korak dalje od raja podseća na to koliko sreće imamo što smo se u slučajnom trenutku pronašli na slučajnom mestu, i to što su nam okolnosti priredile dva nezaboravna meseca života. Hodamo napred, nema okretanja. Moramo k srcu prihvatiti učenje Paredona – ovaj trenutak je sve što istinski imamo!

Brat Hugo i ja smo ovih dana u potrazi za brodom koji bi nas ugostio na plovidbi prema Jamajci. Hugo ima nešto malo iskustva sa plovidbom, svakako više od mene, i smatra da laganim tempom osrednjeg brodića možemo biti na zapadnoj obali Jamajke za 4–5 dana. To bi bilo genijalno. Kišovit je dan i nebo je sivkasto, ali svež vazduh nas motiviše da istražujemo još više i još dalje. Ofucanim, ali simpatičnim starim čamčićima zujimo rečnim ulicama kroz guste šume mangrova, u potrazi za lokalnim kafanama gde se okuplja dnevna mornarska scena. Gubimo se po mokrim dokovima u potrazi za alasima i pijancima koji nas mogu usmeriti na pravi put. Dobijamo imena i adrese lokalnih njuški koje će se potencijalno kretati u smeru Jamajke narednih dana. Sreća prati hrabre.