Marfi Nikad Ne Spava
Sinoć u kasne sate sleteo sam na gust aerodrom Gvatemala Sitija. Ogrebavši se za internet iz jedne noćne pekare, pozvao sam zapanjujuće jeftin Uber i tako izbegao taksi-predatore koji vrebaju s druge strane staklenih vrata. Komša me je provozao kroz puste ulice glavnog grada, pa sam na putu do smeštaja imao priliku da vidim neke od noćnih zlotvora koji pijano i nadrogirano hodaju mračnim ulicama u potrazi za frkom. Na njihovu veliku sreću, samo par ulica dalje spokojno patrolira kamionet pun uniformisanih kornjača, spremnih da pod okriljem policijske značke udovolje gradskim čudovištima i prirede im malo ponoćne zabave.
Izašao sam iz taksija ispred kapije smeštaja, u tihoj uličici čiji su komšijski zidovi ojačani rđavom bodljikavom žicom. Recepcija i radnici ne postoje, posebno ne u ovim gluvim satima, tako da otvaram ulazna vrata pomoću koda koji mi je gazdarica poslala i ulazim u neosvetljeni hol čiji ofucani zidovi vode prema polupanim vratima gostinjskih soba. Brat Marfi voli da me posećuje baš kada sam ovako umoran, pa mi priređuje napornu igru sa jeftinom digitalnom kvakom koja mi ne dozvoljava da uđem u sobu i prepustim se dugo iščekivanom snu.
Ova egzibicija je trajala pola sata, sve dok nisam odlučio da moram nekako da kontaktiram gazdaricu, a pošto interneta ovde nema, napolju ga mroam naći. Nije prošlo ni pet sekundi otkako sam zakoračio na sumnjivu ulicu, a iza ćoška se već pojavila pijana baraba sa staklenom flašom u ruci. Primetivši me, počeo je besno da mi dobacuje nekultivisane opaske, nakon čega se laganim trkom zaputio prema meni. Zalupio sam mu kapiju pred njuškom i vratio se na novu partiju mučenja s hotelskom kvakom. Marfi je nakon nekoliko minuta ipak popustio, pa mi je digitalna brava napokon dozvolila da ukucam kod. 0250#. Ušao sam u svoju skromnu zatvorsku ćeliju, oprao zube i srušio se u krevet.
Trenutno je jutro i krećem u istraživanje ovog čudnog grada. I dalje sam pod šokom zbog ove apsolutno drugačije i nikad uživo viđene kulture. Ulice su glasne i krcate, a ljudi me prate pogledom na svakom ćošku – očigledno je da sam anomalija. Šetam šarenim ulicama posmatrajući lica i govor lokalnog stanovništva; neka drugačija muzika svira se na ulicama, drugačija hrana prži se na roštilju, a gestikulacije kartaroša koji se raspravljaju oko partjie govore mi da to za njih nije samo igra.
Služim se svojim oskudnim španskim da upitam prolaznike za smernice do obližnje knjižare, koju nalazim tek nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da razumem dobijene odgovore. Osuđujući i nestrpljivi pogledi me golicaju po licu, pa pod pritiskom skraćujem svoje španske verbalne akrobacije. Ovi ljudi i ja dolazimo iz dva potpuno različita sveta, ali uveren sam da u suštini nismo nimalo drugačiji. Kako se, uz ovu trenutno nepremostivu jezičku barijeru, možemo bolje razumeti?
