Hrt Loše Nade
Jedan je ujutru i moram čekati autobus još pet sati u naj-naj-najboljem slučaju. Kompanija po imenu Greyhound prejebala me je drugi put zaredom. Ma ko me jebe kad sam odlučio da se motam po Americi... Umoran sam i gladan, ali moram čuvati prtljag, a bogami i život. Mrtva Amerika u kojoj je autostopiranje ilegalno, rideshare ne postoji, a vozovi i avioni su bezobrazno skupi, pa je ekipa mog kalibra osuđena da se đira polupanim autobusima u vlasništvu jajarskog monopola zvanog Greyhound. Zamolio sam debelu gospođicu sa šaltera da mi kaže kada će nam stići autobus, da bih znao da li vredi tražiti smeštaj u ovo gluvo doba, i gangsterka me maltene nije pljunula u facu. Kako samo smem tako nešto da je pitam... A razlog zašto nema autobusa? A pa da, vozač je nestao. Nestao? Šta to tačno znači, ako može neko da prevede priglupom primatu koji je zalutao sa brda Srbije u zemlju prvog sveta. Nestao... Logično.
Vidim da je klošarsko-narkomanska sekta sa kojom delim čarobni autobus već uveliko poturila ruke duboko u ćegare da proveri situaciju tamo dole, a potom su i prilegli na štrokav pod terminala. Iza ćoška se čuje bolno urlanje lokalnog krekheda, koji očigledno prolazi kroz kulminaciju veoma lošeg tripa. Amerika je puna ovih zaraženih zombi zona na koje su se ljudi maltene i navikli. Zaluta i poneka osoba normalnog izgleda, ali se iskusno izoluje u daleki ćošak sa slušalicama u ušima. Umoran vagam opcije i smišljam plan dalje akcije. Primećujem balavu bebu kako puzeći kupi svu čađ sa govnjivih pločica. Narkoman stenje još intenzivnije. Ako ovako nastavi, možda i stvarno rikne. Niko ne obraća pažnju. Bebina keva sedi na stolici sa izbačenom istetoviranom stomačinom blenući u telefon, dok se oko nje troje njene dece igraju pandura i lopova, koristeći kolica kao zaštitu od vadušnih metaka. Doduše, nemam ideju ko je u toj priči pandur, a ko lopov, pošto svako puca i udara bez oproštaja. Jedan od sumnjivih propalica i dalje intenzivno češka jaja, i učinilo mi se da mu viri utokica iz pocepanih adidas pantalona. Krekhed se napokon utišao i prilegao u ćošak, a možda je čak i bacio kašiku. Biće ovo duga noć. Polupani tip izgubljenog pogleda zauzeo je čučavac pored šaltera i priprema se da baci blato. Duga, duga noć...
Našao sam jedan starinski diner koji radi 24/7 i služi, navodno, dobru klopu. Otvoreni su od 1937. i služili su ozbiljne njuške gastronomskog sveta, kao što je Gaj Fijeri... Na ulazu, dva nabildovana momka sa jasno vidljivim pištoljima proveravaju ko izlazi, ulazi, prolazi, zaobilazi... Lokal kao da je izleteo iz nekog od starih mjuzikla sa Travoltom, gde se lokalni srednjoškolci okupljaju da cirkaju jeftine milkšejkove i takmiče se ko bolje đuska i čija je frizura zalizanija. Seo sam na crveno-belu kožnu sofu, a za stolom su me sačekali džuboks i jelovnik, mada, pre nego što sam stigao da bacim pogled na hranu, stigla je seksi matorka u kecelji da me posluži.
„How can I help you, honey?“ Pa koga će to večeras...
To što bih naručio noćas, nema na jelovniku. Odlučujem se za burger i supicu koju mi je religiozno nahvalila, nagovestivši da je odvratnog izgleda, al' da je strašno ukusna. I bila je u pravu, pošto je supa nadrealno ukusna. Možda je tajna baš u tome što gadno izgleda, pa faktor iznenađenja odradi bitan deo posla. Još malo ću da se družim sa posterima Elvisa Prislija i onda nazad u paklenu stanicu na robijanje sa smrdljivim narkomančinama. The Land of the Free!
