Vračarska Asistencija

Pre nekoliko godina u Beogradu sam uramljivao rokenrol postere po sobi – Stones, Guns ’n’ Roses, Zeppelin, Floyd... Ozbiljno slikoviti prikazi paklenog hedonizma rokenrola. Na posteru flojdare nalazio se zapaljeni biznismen sa albuma Wish You Were Here, međutim, ovog puta ga ne vidimo iz profila, nego ga gledamo direktno u pomračeno lice, sa šakom ispruženom prema nama. Get burned. Pazi sa kakvim demonima se dogovaraš, dečko... Gornji deo mračnog lica prekriven mu je famoznom dugom koja izlazi iz trougla sa Dark Side-a, a usta mu otkrivaju blistavo bele zube koji ocrtavaju izopačen osmeh. Raving and Drooling – Pink Floyd. Ovaj jebački poster je bio reklama za koncert u Pitsburgu 1975. godine, a danas služi kao ukras na zidovima ljubitelja Flojda i večne misterije života skrivene u svakom akordu njihove muzike. Ali ne i mog zida.

Odlučio sam da poster poklonim Kormi, bratu po ukusu i večnom ljubitelju legata Sida Bareta. To veče sam mu banuo na gajbu i, kao i uvek, popušili smo igličicu, tj. minijaturan džoint potentne trave koja bi nas prijatno držala satima. Korma i ja imamo tradiciju da se jedanput mesečno nađemo i popušimo ona dva preostala dima pred floparu, koji nas bez izuzetka zavozaju i povežu na istu frekvenciju, pa možemo da pričamo, slušamo muziku i mangupiramo se satima. Što bi rekla ona stara – „Ko se flopa nije napušio, taj nije ni duvao.“ Elem, napušeni smo se zagledali u šejtana sa postera koji, iako nam ne otkriva svoj svirepi pogled, mističnim prisustvom jasno daje do znanja da i on vidi nas. Poglede nam je usmerio u ćošak postera na kome se nalaze vreme i mesto svirke – Friday, June 20, 8:30pm; Three Rivers Stadium, 1975. I dalje pod ritmom istih radio-talasa, u balonskim vuglama sinula nam je ideja – red je napraviti dogovor sa čika Flojdom kada je već u gajbu došao ispružene šake, spreman da se rukuje. Dogovor sledi: sledeći put kada petak padne na dvadeseti jun, mi ćemo zablejati i popušiti džoka, gde god bili na svetu. Dohvatili smo se kalendara i neoprezno zaključili da ćemo sledeću proslavu novonastalog praznika dočekati tek 2031. godine. Ihahaj. Mrvice ugljenisane trave bleje zalepljene oko flopare, što znači da nas i dalje čeka po cim. Kormina čarobna terasa ima najbolji pogled na Beograd; cim igličice i deveti sprat vračarskog solitera idealna su kombinacija za utrenirane maratonce. Toplo obasjani prozori rasipaju svetlost kroz prijatnu noć, dok veličanstveni Hram motri na gradske lutalice zlatnim pogledom. Neko nas čuva. Svečani krstovi uspravno nadgledaju daleki horizont pod čijim se tlom kriju vekovi krvave istorije. Ko li je noćas budan u gradu pobednika?

...

Zadovoljan što me je napokon sačekao slobodan dan nakon ponovnog šljakanja za dinamičnim šankom Wild Rover-a, pospan sam se spustio u šatro tihu zonu hostela da pogledam neki film. Međutim, pre nego što sam stigao da upalim ekran, trgao me je poziv na telefonu. Zove Korma. Ovako je protekao razgovor otprilike:
„E brate, jel se sećaš kada si mi doneo poster Flojda na gajbu pa smo se naduvali i sklopili dogovor da moramo da se nađemo sledećeg petka koji padne na dvadeseti jun...? E pa, slučajno sam nešto čačkao po kalendaru i pogodi šta...“
„Ne seri.“
Otprilike. Sa šejtanom se ne zajebava, dragi moj, Sid Baret vam to može potvrditi. Korma sleće u Kusko 18. juna, a to znači da se pod hitno mora menjati plan. Džungla, vipasana i Argentina mogu da sačekaju, bogovi sudbine su odlučili da Pisak i Peru zaslužuju novo poglavlje. Dolazi Korma. Dolazi Korma? Ne razumem, ova informacija mi je totalan šok za sistem. Prošlo je skoro godinu i po dana otkako sam napustio Beograd i, iako mi logika govori da je vreme za radovanje, ne pojavljuje se nijedna emocija. Nijedna. Praznina. Jednostavno ne mogu da prihvatim da je ovo realnost, možda stvarno sanjam. Potentan vihor alkohola spušta se iz bara sa sprata i ubeđuje me da je u pitanju java. Java, aha... okej.